Sećam se svakog svog "ne obraćaj mi se više". Sećam se i kako je želja u meni polako to pretvorila u laž.
уторак, 22. април 2014.
недеља, 6. април 2014.
Konfuzno
Žudim i čeznem. Sivilo. Odsustvo boja. Konfuzija. Odsustvo mirisa i ukusa. Izumrla čula. Krivi su poroci. Nisam ja. Bajka ili život. "Ništa nije zauvek." D.Rundek.
Lopovi. Oni. Ja.
More. Vetar hladi kožu lica, nosi kosu, donosi u nju prašinu drugih svetova. Otvaram oči. Pakuju mi se koferi. Ne kreće mi se nigde, jednostavno mi se pakuju koferi. Slažu mi se stvari na gomilu. Bira mi se šta je bitno, a šta ne. Bira mi se šta je neophodno, a šta ne. Eto.
Lopovi. I oni i ja.
Avioni i rečnici. Prazni osmesi u publici. Pa zatim samo osmesi, nigde ljudi, a prazna sedišta. Odjek aplauza, a nigde ljudi. Eho tišine. Samo reflektori, a nekad čak ni oni. Prazni pa odmah zatim popunjeni redovi papira. Nikad nikome pročitani. Pusta scenarija dramskih dela koja nikada neće biti odigrana.
Lopovi su oni. Lopov sam i ja.
Putuje mi se negde daleko. Putuje mi se bez kofera i onih, po sto puta, presloženih stvari. Daleko, tamo gde pogled ne može da dopre. Tamo gde ne moram da prekrštam svoje ruke na grudima, kako ne bih osetila da mi nešto nedostaje. Tamo gde mi ne treba tuđa ruka u mojoj. Putuje mi se negde gde će mi nešto pripadati, biti samo moje, obuzeti me kao nekada davno.
Ja sam lopov. Oni su lopovi.
Sedi mi se u kupeu gde mi nećeš trebati. Diše mi se svež vazduh, a ne ovaj odvratni, zagađen, ustajao nedostajanjem. Vrišti mi se tvoje ime. Skače mi se u nepovrat.
Ukrali su te. Ukrali su mi sve. Oni.
Sad kradem i ja. Dobro mi ide.
Nećeš me nikada uhvatiti. Ni kako te proveravam sa kim ideš na kafe, ni čije oči gledaš, ni sa kim deliš zanimljivosti svakodnevnice.
Nećeš me nikada uhvatiti kako sedim sa drugim momcima na drugim, trećim, petim kafama, ni kako sklanjam pogled od tuđih očiju, ni kako pričam stvari iz svakodnevnice.
Nećeš me uhvatiti kako bežim od sebe i od tebe. Nećeš. Vešta sam.
Čućeš me samo kako ćutim. A čak ni to nećeš razumeti. Ukrašću ti sve. Tako su i oni meni.
Postaćeš Ja, baš kao što što sam ja postala On. A On je krao. Ukrao mi sve.
I Njemu su ukrali Njega. Ona mu je ukrala.. pa On meni, pa ja Tebi, pa ti nekoj iz budućnosti. Ko zna ko je Nju pokrao. Kažem ja: Lopovi. Svi do jednog. I Oni. I Ja.
Lopovi. Oni. Ja.
More. Vetar hladi kožu lica, nosi kosu, donosi u nju prašinu drugih svetova. Otvaram oči. Pakuju mi se koferi. Ne kreće mi se nigde, jednostavno mi se pakuju koferi. Slažu mi se stvari na gomilu. Bira mi se šta je bitno, a šta ne. Bira mi se šta je neophodno, a šta ne. Eto.
Lopovi. I oni i ja.
Avioni i rečnici. Prazni osmesi u publici. Pa zatim samo osmesi, nigde ljudi, a prazna sedišta. Odjek aplauza, a nigde ljudi. Eho tišine. Samo reflektori, a nekad čak ni oni. Prazni pa odmah zatim popunjeni redovi papira. Nikad nikome pročitani. Pusta scenarija dramskih dela koja nikada neće biti odigrana.
Lopovi su oni. Lopov sam i ja.
Putuje mi se negde daleko. Putuje mi se bez kofera i onih, po sto puta, presloženih stvari. Daleko, tamo gde pogled ne može da dopre. Tamo gde ne moram da prekrštam svoje ruke na grudima, kako ne bih osetila da mi nešto nedostaje. Tamo gde mi ne treba tuđa ruka u mojoj. Putuje mi se negde gde će mi nešto pripadati, biti samo moje, obuzeti me kao nekada davno.
Ja sam lopov. Oni su lopovi.
Sedi mi se u kupeu gde mi nećeš trebati. Diše mi se svež vazduh, a ne ovaj odvratni, zagađen, ustajao nedostajanjem. Vrišti mi se tvoje ime. Skače mi se u nepovrat.
Ukrali su te. Ukrali su mi sve. Oni.
Sad kradem i ja. Dobro mi ide.
Nećeš me nikada uhvatiti. Ni kako te proveravam sa kim ideš na kafe, ni čije oči gledaš, ni sa kim deliš zanimljivosti svakodnevnice.
Nećeš me nikada uhvatiti kako sedim sa drugim momcima na drugim, trećim, petim kafama, ni kako sklanjam pogled od tuđih očiju, ni kako pričam stvari iz svakodnevnice.
Nećeš me uhvatiti kako bežim od sebe i od tebe. Nećeš. Vešta sam.
Čućeš me samo kako ćutim. A čak ni to nećeš razumeti. Ukrašću ti sve. Tako su i oni meni.
Postaćeš Ja, baš kao što što sam ja postala On. A On je krao. Ukrao mi sve.
I Njemu su ukrali Njega. Ona mu je ukrala.. pa On meni, pa ja Tebi, pa ti nekoj iz budućnosti. Ko zna ko je Nju pokrao. Kažem ja: Lopovi. Svi do jednog. I Oni. I Ja.
Пријавите се на:
Постови (Atom)