Spisak svih naših ćutanja

Kad me pitaš zašto ćutim,
a dobro znaš da je zbog neželjenih telefonskih poziva..
propuštenih poziva..
primljenih poziva..

Kad me pitaš zašto ćutim,
a zaboraviš da me pride pitaš šta me mori
pa preskočim da ti se mučno objašnjavam
u strahu da ti se neću dopasti
i dajem neki poluzadovoljavajući odgovor
poput "ma glupost je, ne opterećuj se"

Kad me pitaš zašto ćutim
a ja u glavi stidljivo krijem četvrti ili peti put ponovljenu izjavu ljubavi.
Vežbam ton, dikciju, volumen..
"sa osmehom ili bez?", pitam sebe
"uz zagrljaj ili ne?", dodajem.
I sve to uvek lepše zvuči u mislima jer ne umem da ti se objasnim.

Kad me pitaš zašto ćutim,
a znaš da je zbog tvojih uvreda
na koje ne znam da odgovorim
bez da te povredim,
pa biram tišinu.

Kad me pitaš zašto ćutim
a ja analiziram da li si možda
preko noći prestao da me voliš
i da li te ja još volim i kako to znam.

I onda kad me ne pitaš ništa
već pustiš da se noć preliva po nama
dok ti držim lice u rukama
a ti duboko dišeš, upijajući mi mirise,
znajući da je to
poslednja tišina koju delimo.

Svi ti potpuno osmisljeni govori u glavi, mislim da je konačni zbir bio četiri...

Posle dužeg vremena stižem negde na vreme,
čekam tebe i ti prilaziš teškim muškim, a ne dečačkim korakom.
Odjednom meni više nije hladno i smejem se, a na adresu pristigoh ljuta.
Oduvek nas je sve razdvajalo, ali ovaj put se vetar potrudio oko tog dramskog efekta.
Čupa me, hvata za kosu i vuče unazad.
Suzne su mi oči od previše šminke, ne bih da misliš da je jer te vidim, ne, ne, nije.
Nikako nije to.

Kratka ti je kosa, kao prvi put.
Ličio si mi tada na onog poznatog glumca, ma znaš onog, kako ne znaš...
Trčim očima maraton po tvom licu:
isto je kao kad sam ga milovala, zatvorenih očiju bih ga mogla iscrtati,
drugačije je nego nekad, odmorno, lepršavo.
Sklanjam pogled da ne pročitaš koliko si mi drag - nije dovoljno ubedljivo
bacam se u zagrljaj, e sad je kako treba, ne vidiš mi lice.
Opet te nisam zadržala u rukama koliko sam planirala.
Trčiš očima sprint po mom licu: smešiš se.
Lažem sebe da se prisećaš kako si me milovao, da razmišljaš kako mi je lice sada umorno
i da sam stavila "malo više tog crnog na oko".

Ulica se smanjuje, predlažeš kafić,
ni ne znaš da je to onaj u kom smo prvi put sedeli.
Znam ja i muči me zamisao nas na visokim stolicama, muče me široke šolje i čaj,
muči me tvoja kratka kosa i tvoja lepršavost,
muči me što te nisam dobro slušala pa ne znam šta da ti odgovorim, pogledom me pitaš nešto,
ali šta, ali šta, uf kakav osmeh, molim te ponovi pitanje, u medjuvremenu otpiću čaj,
ne gledaj mu usne, kažem sebi, i molim se da ponoviš..
I ponavljaš uz osmeh, a ja osećam kako se topim kao med u tom čaju, jabuka i cimet sećam se..

Kažem: "Može taj kafić nemam ništa protiv, to je onaj prolaz tamo."

Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sprat kao onda jednom kad smo sedeli"
Kažeš "penji se gore, na sprat"
Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sto"
Kažeš "hajde ovde"
Ponavljam u sebi mantru "samo nemoj čaj" i ja ga ne naručujem.
Kažeš "ja bih čaj, hvala"
Ali nije jabuka i cimet. Nije.

Isto kao nekad pričaš, o istim stvarima, samo što nisu iste,
Isti si kao nekad, samo što nisi.
Imaš više trajnog mastila na koži i koju kilu manje.
A ja sam tapkala u mestu skoro tačno godina dana i ta misao me razoružava.
Svi ti napamet naučeni govori kako ne valjamo zajedno ili oni drugi kako smo prekrasni,
padaju u vodu, jer vidim koliko ti je konačno lagadno u tvojoj koži i pričaš kako te brinu ljudi, ali to se na tebi ne vidi.
Okrećem glavu prema mojoj porudžbini koja nije čaj, igram se slamčicom i opet te kao nekad ne slušam, ali samo zato što te u sebi puštam da odeš iako si davno otišao.
Sećaš se? Sumnjam.
Udah, taj gorak ukus odlaska, još gorči ukus moje nemoći, izdah.
Tu sam, slušam te, frekvenciju sam uhvatila samo zato što te ne gledam.
Teško mi je.
Odlučuješ da je pravo vreme da mi pokažeš fotografiju. Prilaziš mi telom.
Tvoja desna ruka oslanja se na moju levu i usne su ti tu, na razdaljini jednog okreta glavom.
Ne mrdam se. Samo dišem. Usklađeni su nam uzdasi baš kao i uvek.
Ti to ne znaš, nisi nam nikad brojao uzdahe.
Ja jesam. Uvek.
Teško mi je.
Odmičeš se.
Uskoro krećemo.
Ćutimo.
Hodamo.

Pogledala bih te, ali ti bi tad sve shvatio i zagrlio bi me, možda čak i ostao na duže,
ali to onda ne bi bio pravi odlazak.
Gledam vrhove patika dok hodam, potom prećutno sedim u suvozačevom mestu, kliziš po asfaltu 30 na sat namerno, jedva čekam da od tebe pobegnem.
Da odem i ja.
Sećam se da neće biti neprijatno ne skinuti pogled dok voziš i pričaš.
Koristim to da ti upijem lik.
Koliko ti dobro stoji kratka kosa i lepršavost, mislim.
To je valjda i poslednja misao.
Pozdravljamo se laganim zagrljajem, kao da ćemo se kasnije opet videti, nešto kao navika.
Sem što nije i što nećemo.
Niko se nije setio da stisne taj zagrljaj.
Ja valjda ne želim, plašim se ostaću, a ti nisi jer ti nisam rekla da odlazim.

Izlazim iz automobila, opet mi suze oči od šminke, čujem nešto neobično...
Uzdasi više nisu u paru.

Beleška 1: Nakon tebe

     Sve ono što neće preći preko usana, već će se taložiti u meni godinama dok se i poslednja reč ne fosilizuje.
     Čak i kada neko toliko duboko prokopa i pronađe fosil, sam će proučavati, čistiti i diviti mu se, fosil nikada progovoriti neće već će onako kamen i mrtav posmatrati s nekog prašnjavog pijadestala šta znači biti voljen, a ne voleti.

Zabrana

Stoji mi na grudima sve što ti želim reći
A ne mogu,
Jer ne želiš da slušaš.
Jer ne znam da kažem.

Stoji mi na grudima, ali polako popušta
Jer si želeo da posustanem,
Da prestanem,
Da zaboravim.
I ja sam poslušala.

Stoji mi na grudima, ali polako klizi u san
Jer na javi nema mesta,
Nema vremena,
Nema blizine,
Nema tebe i nema mene.
Klizimo.

Stojiš mi na grudima u vidu monotonije
Jer tražio si nešto tome slično
U drugom obliku, u drugoj sferi.
I dok sam vrištala "prestani" nisi me čuo.

Nema te na grudima, jer postavih barikade, ograde i bodljikave žice,
Koje ne ruše ni vojske, ni mornarice.
A sve je to jedan vrisak mogao da spreči.
Da si slušao...

Java ili san - Tu si u oba oblika

Sustiže me umor, na ovaj ili onaj način,ali sustiže. Počelo je s telesnim, potom onaj najgori psihički, a sad kad nemam izgovore-sad neki jutarnji. Otežane noge, zadihanost, ošamućenost... sve to izaziva neki maraton koji trčim kroz snove. Kinooperater u mojoj glavi toliko brzo vrti rolnu filma da ne znam ni kroz kakve sam scene projurila. Sećam se samo da su gnusne i strašne i da ne želim da im se vraćam. Zato noću toliko dugo tražim najudobnije mesto na madracu i zato noću toliko dugo odbijam da utonem u san. Niko mi ne garantuje da cu tamo naleteti na tebe. Ne mogu, a da se ne zapitam kako bi bilo kad bih glavu punu horor filmova naslonila na ruku umrljanu trajnim mastilom. Da li bi smeli da pridju svi ti strašni snovi kada bi u polumraku ugledali spartanski šlem? Kladim se da ne. Pitanje je odakle meni hrabrost. 

Gde si?

Htedoh pisati o tebi. Nisam znala šta. Tu nema ničega za priču. Nećemo se lagati. Nisam ti niko. Nisi mi Ništa. To je to. Ti si meni mnogo više od reči kojima ću te izbaciti iz sebe. Ti si u mimohodu. U belini između slova. Kad pričam pa zastanem jer sam zaboravila odakle sam počela, vrtim rolnu filma u nazad, ali ne ide i ne ide.. kad eto tebe, preuzimaš ulogu i smeješ se i pričaš nešto smešno, i smejem se i ja, ali onako stvarno, ne u sebi, i pitaju me što se smejem i ja ih lažem "Ništa". Eto te. Ti si meni sve sadržano u jednoj reči. Ti si mi priča koju sebi pričam za laku noć.
Možda si ti ipak ništa umesto Ništa. I to je u redu sasvim. Jer kako lažem druge tako lažem i sebe. Fer-plej. Tu si da te zamislim kako me gnjaviš ovako malecku nasuprot tvojih dva metra. Tu si da uživamo u osvajanju asfalta. Tu si da imam koga da zamislim da mi pravi društvo dok sama pijem prvu kafu. Dok se u mislima sunčam na plažama Italije tu si da mi dodaš sok ili knjigu ili da zajedljivo gledaš druge momke kako ispod oka prate moj ulazak u vodu. Tu si da te zamislim jer nisi moj. Tu si da budem sigurna da nisam baš potpuno operisana od emocija. Tu si da lažem sebe da sam pod anestezijom i da "sa' će emocije, samo polako". Tu si u drugom gradu da te nema onda kad mi nedostaješ.

I sve i ništa u isto vreme, e to si mi Ti.

Sećanje

Sećam se svakog svog "ne obraćaj mi se više". Sećam se i kako je želja u meni polako to pretvorila u laž. 

Konfuzno

Žudim i čeznem. Sivilo. Odsustvo boja. Konfuzija. Odsustvo mirisa i ukusa. Izumrla čula. Krivi su poroci. Nisam ja. Bajka ili život. "Ništa nije zauvek." D.Rundek.
Lopovi. Oni. Ja.
More. Vetar hladi kožu lica, nosi kosu, donosi u nju prašinu drugih svetova. Otvaram oči. Pakuju mi se koferi. Ne kreće mi se nigde, jednostavno mi se pakuju koferi. Slažu mi se stvari na gomilu. Bira mi se šta je bitno, a šta ne. Bira mi se šta je neophodno, a šta ne. Eto.
Lopovi. I oni i ja.
Avioni i rečnici. Prazni osmesi u publici. Pa zatim samo osmesi, nigde ljudi, a prazna sedišta. Odjek aplauza, a nigde ljudi. Eho tišine. Samo reflektori, a nekad čak ni oni. Prazni pa odmah zatim popunjeni redovi papira. Nikad nikome pročitani. Pusta scenarija dramskih dela koja nikada neće biti odigrana.
Lopovi su oni. Lopov sam i ja.
Putuje mi se negde daleko. Putuje mi se bez kofera i onih, po sto puta, presloženih stvari. Daleko, tamo gde pogled ne može da dopre. Tamo gde ne moram da prekrštam svoje ruke na grudima, kako ne bih osetila da mi nešto nedostaje. Tamo gde mi ne treba tuđa ruka u mojoj. Putuje mi se negde gde će mi nešto pripadati, biti samo moje, obuzeti me  kao nekada davno.
Ja sam lopov. Oni su lopovi.
Sedi mi se u kupeu gde mi nećeš trebati. Diše mi se svež vazduh, a ne ovaj odvratni, zagađen, ustajao nedostajanjem. Vrišti mi se tvoje ime. Skače mi se u nepovrat.
Ukrali su te. Ukrali su mi sve. Oni.
Sad kradem i ja. Dobro mi ide.
Nećeš me nikada uhvatiti. Ni kako te proveravam sa kim ideš na kafe, ni čije oči gledaš, ni sa kim deliš zanimljivosti svakodnevnice.
Nećeš me nikada uhvatiti kako sedim sa drugim momcima na drugim, trećim, petim kafama, ni kako sklanjam pogled od tuđih očiju, ni kako pričam stvari iz svakodnevnice.
Nećeš me uhvatiti kako bežim od sebe i od tebe. Nećeš. Vešta sam.
Čućeš me samo kako ćutim. A čak ni to nećeš razumeti. Ukrašću ti sve. Tako su i oni meni.
Postaćeš Ja, baš kao što što sam ja postala On. A On je krao. Ukrao mi sve.
I Njemu su ukrali Njega. Ona mu je ukrala.. pa On meni, pa ja Tebi, pa ti nekoj iz budućnosti. Ko zna ko je Nju pokrao. Kažem ja: Lopovi. Svi do jednog. I Oni. I Ja.

Zvali su je more

Zvali su je more.
Krila je u sebi tajne,
čak i njoj samoj strane.
Zvali su je more.

Pala je na pod.
Dozvolila je svojoj krecavoj kosi
da čuje taj čudan hod
što vihor sa sobom nosi.

I čula je; sa njim disala,
pravila oseke i plime
od valova kose tamne;
ponekad, ali samo ponekad, pisala je rime.

Sa duše na druge organe
širila se voda.
Zapljuskivala je plaže strane.
Izgubila se Ona.

Dodir rashladi voda hladna.
Ruka iz ruke beži.
Preko očiju pade senka tamna
i voda nahrli...

Imala je oči boje vodopada.
Nije joj se dalo ljubavlju da ovlada.
Na srcu je odveć imala bore.
Zvali su je more.