Šest sati izjutra

Volela bih jednu pisaću mašinu. Tako bi savršeno odgovarala mojoj duši. Baš bih volela da sada u ovim jutarnjim časovima slušam kuckanje mojih snova, da čujem poplavu reči koje bi pljuštale po papiru.
  Šta li sniva on? Brinuo se mnogo pre nego sam uspela da ga nagovorim na porciju sna. Volela bih da imam dovoljno hrabrosti da se odvažim i prepešačim kilometre koji nas dele. Ušunjala bih mu se u krevet eto samo da ga zagrlim i šćućorim se u uglu osmeha.
  Čuj ti taj poj ptica napolju. Savršeno odovaraju ovoj španskoj melodiji koja širi svoje note mojom sobom. Zvuk gitare. Udahnem duboko. Sklopim oči i odmah naviru slike mora, vetra, potom restorana. Tu je taj bat koraka nekih zaljubljenih parova, novonastalih porodica, neshvaćenih umova, boema.. Ne mogu da se oduprem egzistencijalnim mislima: šta sam ja u svemu ovome? Tako malecna pred svetom. Tako velika u svojim očima.
  Ne otvarajući oči proživljavam slanu morsku noć, osećajući sitnu prašinu peščanih plaža koje nalaze mesto u mojoj kosi. Miris svežih lepinja stiže sa susednog stola i meša se sa mirisom već gotovo pojedenih morskih plodova sa našeg. Telo se pomera pod ritmom bržih nota. Kradem mu šešir, ustajem  i odlazim na podijum za igru. Odložio je večeru i posmatra me. Posmatra kako mi se telo uvija. Ne prepuštam se povetarcu samo ja već i moja lepršava haljina koja sama poleće gore.
Zovem ga pogledom iako znam da ne pleše.
Odgovara krupnim osmehom, ali znam da neće ustati. Hvatam mu neku nostalgiju u očima, ne slaže mu se sa belom košuljom i krem bermudama. Želja ga obuzima, ali ne mrda. Koketiram sa Mojim čovekom. Samo sa njim.
Prilaze mi drugi, pokušavaju da me prate u plesu... Iii salsa je počela. Brzi pokreti, okretanja, koraci, i evo ga. Pita: ''Mogu li da zaplešem sa damom?'' Orkestar kao poručeno prelazi na lagane note. Uzima me za ruku i svi drugi osećaju da sam njegova.
„Zauzeta teritorija, momci.“ Odlaze, vraćaju se svojim ženama.
Moje telo drhti pod njegovim. Pratim govor njegovog tela - podvrgavam se autoritetu.
Izvinim se. Ne pita zašto.
Kaže ne smeta mu što sam plesala sa drugima, ali ipak kradom spušta koji centimetar niže moju crvenu haljinu.

Dva tela u samom središtu ove ogromne pustinje

A ti ne razumeš.. i niko ne razume moju bol. Niko. 
Osetim suzu kako nalazi svoj put i čisti sebi prolaz do žila na vratu. Peče i gori kao i svako mesto koje ljubiš.
Naučila sam vremenom da možeš istinski voleti više osoba, naravno svakog na drugačiji način. Naučila sam i to da boli svaki ponaosob mada ste svi obećali ljubav bez ožiljaka. Pogledaj u svoje ruke. Vidiš li moju krv na njima?
Ne vidiš.
Ni ti, niti bilo koji drugi.
I ne krivim te jer ti želiš ljubav, moć, slobodu.. a ja ću ti sve to dati. Daću ti još nešto. Daću ti vreme da shvatiš da sam samo fatamorgana, da na meni bez te malene iluzije možeš videti tananu kožu koja kao svila obmotava ove stare, dotrajale koske čisto zbog estetskog doživljaja i bez ikakve funkcionalnosti, da u meni skoro i da nema krvi, da sam organe poklanjala prefrganim nomadima misleći da su sveci i to za oprost grehova, da sam napola balzamovana i čekam poklon novog kompleta zavoja od tebe.
Učini mi jednu uslugu. Požuri. Zavoli me što pre, nateraj me da osetim „ono pravo“, a onda me zagrli toliko snažno, obmotaj svoje ruke oko mojih rebara, nasloni uho na moje grudne kosti i pusti na gramofonu već poznati rekvijem.
Stisni jako. Zagrli. Obgrli. Neka se čuje jedno 'kvrc' pa da mi se telo otvori na pola, da se iz pluća izvije stari feniks i odleti u nebo.
Ti ga prati pogledom. Zaiskriće plamen na nebu, a onda ću biti konačno slobodna.
Na nebu, gde mi je dom.
U letu.
Tamo među pticama.