Posle dužeg vremena stižem negde na vreme,
čekam tebe i ti prilaziš teškim muškim, a ne dečačkim korakom.
Odjednom meni više nije hladno i smejem se, a na adresu pristigoh ljuta.
Oduvek nas je sve razdvajalo, ali ovaj put se vetar potrudio oko tog dramskog efekta.
Čupa me, hvata za kosu i vuče unazad.
Suzne su mi oči od previše šminke, ne bih da misliš da je jer te vidim, ne, ne, nije.
Nikako nije to.
Kratka ti je kosa, kao prvi put.
Ličio si mi tada na onog poznatog glumca, ma znaš onog, kako ne znaš...
Trčim očima maraton po tvom licu:
isto je kao kad sam ga milovala, zatvorenih očiju bih ga mogla iscrtati,
drugačije je nego nekad, odmorno, lepršavo.
Sklanjam pogled da ne pročitaš koliko si mi drag - nije dovoljno ubedljivo
bacam se u zagrljaj, e sad je kako treba, ne vidiš mi lice.
Opet te nisam zadržala u rukama koliko sam planirala.
Trčiš očima sprint po mom licu: smešiš se.
Lažem sebe da se prisećaš kako si me milovao, da razmišljaš kako mi je lice sada umorno
i da sam stavila "malo više tog crnog na oko".
Ulica se smanjuje, predlažeš kafić,
ni ne znaš da je to onaj u kom smo prvi put sedeli.
Znam ja i muči me zamisao nas na visokim stolicama, muče me široke šolje i čaj,
muči me tvoja kratka kosa i tvoja lepršavost,
muči me što te nisam dobro slušala pa ne znam šta da ti odgovorim, pogledom me pitaš nešto,
ali šta, ali šta, uf kakav osmeh, molim te ponovi pitanje, u medjuvremenu otpiću čaj,
ne gledaj mu usne, kažem sebi, i molim se da ponoviš..
I ponavljaš uz osmeh, a ja osećam kako se topim kao med u tom čaju, jabuka i cimet sećam se..
Kažem: "Može taj kafić nemam ništa protiv, to je onaj prolaz tamo."
Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sprat kao onda jednom kad smo sedeli"
Kažeš "penji se gore, na sprat"
Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sto"
Kažeš "hajde ovde"
Ponavljam u sebi mantru "samo nemoj čaj" i ja ga ne naručujem.
Kažeš "ja bih čaj, hvala"
Ali nije jabuka i cimet. Nije.
Isto kao nekad pričaš, o istim stvarima, samo što nisu iste,
Isti si kao nekad, samo što nisi.
Imaš više trajnog mastila na koži i koju kilu manje.
A ja sam tapkala u mestu skoro tačno godina dana i ta misao me razoružava.
Svi ti napamet naučeni govori kako ne valjamo zajedno ili oni drugi kako smo prekrasni,
padaju u vodu, jer vidim koliko ti je konačno lagadno u tvojoj koži i pričaš kako te brinu ljudi, ali to se na tebi ne vidi.
Okrećem glavu prema mojoj porudžbini koja nije čaj, igram se slamčicom i opet te kao nekad ne slušam, ali samo zato što te u sebi puštam da odeš iako si davno otišao.
Sećaš se? Sumnjam.
Udah, taj gorak ukus odlaska, još gorči ukus moje nemoći, izdah.
Tu sam, slušam te, frekvenciju sam uhvatila samo zato što te ne gledam.
Teško mi je.
Odlučuješ da je pravo vreme da mi pokažeš fotografiju. Prilaziš mi telom.
Tvoja desna ruka oslanja se na moju levu i usne su ti tu, na razdaljini jednog okreta glavom.
Ne mrdam se. Samo dišem. Usklađeni su nam uzdasi baš kao i uvek.
Ti to ne znaš, nisi nam nikad brojao uzdahe.
Ja jesam. Uvek.
Teško mi je.
Odmičeš se.
Uskoro krećemo.
Ćutimo.
Hodamo.
Pogledala bih te, ali ti bi tad sve shvatio i zagrlio bi me, možda čak i ostao na duže,
ali to onda ne bi bio pravi odlazak.
Gledam vrhove patika dok hodam, potom prećutno sedim u suvozačevom mestu, kliziš po asfaltu 30 na sat namerno, jedva čekam da od tebe pobegnem.
Da odem i ja.
Sećam se da neće biti neprijatno ne skinuti pogled dok voziš i pričaš.
Koristim to da ti upijem lik.
Koliko ti dobro stoji kratka kosa i lepršavost, mislim.
To je valjda i poslednja misao.
Pozdravljamo se laganim zagrljajem, kao da ćemo se kasnije opet videti, nešto kao navika.
Sem što nije i što nećemo.
Niko se nije setio da stisne taj zagrljaj.
Ja valjda ne želim, plašim se ostaću, a ti nisi jer ti nisam rekla da odlazim.
Izlazim iz automobila, opet mi suze oči od šminke, čujem nešto neobično...
Uzdasi više nisu u paru.
čekam tebe i ti prilaziš teškim muškim, a ne dečačkim korakom.
Odjednom meni više nije hladno i smejem se, a na adresu pristigoh ljuta.
Oduvek nas je sve razdvajalo, ali ovaj put se vetar potrudio oko tog dramskog efekta.
Čupa me, hvata za kosu i vuče unazad.
Suzne su mi oči od previše šminke, ne bih da misliš da je jer te vidim, ne, ne, nije.
Nikako nije to.
Kratka ti je kosa, kao prvi put.
Ličio si mi tada na onog poznatog glumca, ma znaš onog, kako ne znaš...
Trčim očima maraton po tvom licu:
isto je kao kad sam ga milovala, zatvorenih očiju bih ga mogla iscrtati,
drugačije je nego nekad, odmorno, lepršavo.
Sklanjam pogled da ne pročitaš koliko si mi drag - nije dovoljno ubedljivo
bacam se u zagrljaj, e sad je kako treba, ne vidiš mi lice.
Opet te nisam zadržala u rukama koliko sam planirala.
Trčiš očima sprint po mom licu: smešiš se.
Lažem sebe da se prisećaš kako si me milovao, da razmišljaš kako mi je lice sada umorno
i da sam stavila "malo više tog crnog na oko".
Ulica se smanjuje, predlažeš kafić,
ni ne znaš da je to onaj u kom smo prvi put sedeli.
Znam ja i muči me zamisao nas na visokim stolicama, muče me široke šolje i čaj,
muči me tvoja kratka kosa i tvoja lepršavost,
muči me što te nisam dobro slušala pa ne znam šta da ti odgovorim, pogledom me pitaš nešto,
ali šta, ali šta, uf kakav osmeh, molim te ponovi pitanje, u medjuvremenu otpiću čaj,
ne gledaj mu usne, kažem sebi, i molim se da ponoviš..
I ponavljaš uz osmeh, a ja osećam kako se topim kao med u tom čaju, jabuka i cimet sećam se..
Kažem: "Može taj kafić nemam ništa protiv, to je onaj prolaz tamo."
Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sprat kao onda jednom kad smo sedeli"
Kažeš "penji se gore, na sprat"
Ponavljam u sebi mantru "samo ne isti sto"
Kažeš "hajde ovde"
Ponavljam u sebi mantru "samo nemoj čaj" i ja ga ne naručujem.
Kažeš "ja bih čaj, hvala"
Ali nije jabuka i cimet. Nije.
Isto kao nekad pričaš, o istim stvarima, samo što nisu iste,
Isti si kao nekad, samo što nisi.
Imaš više trajnog mastila na koži i koju kilu manje.
A ja sam tapkala u mestu skoro tačno godina dana i ta misao me razoružava.
Svi ti napamet naučeni govori kako ne valjamo zajedno ili oni drugi kako smo prekrasni,
padaju u vodu, jer vidim koliko ti je konačno lagadno u tvojoj koži i pričaš kako te brinu ljudi, ali to se na tebi ne vidi.
Okrećem glavu prema mojoj porudžbini koja nije čaj, igram se slamčicom i opet te kao nekad ne slušam, ali samo zato što te u sebi puštam da odeš iako si davno otišao.
Sećaš se? Sumnjam.
Udah, taj gorak ukus odlaska, još gorči ukus moje nemoći, izdah.
Tu sam, slušam te, frekvenciju sam uhvatila samo zato što te ne gledam.
Teško mi je.
Odlučuješ da je pravo vreme da mi pokažeš fotografiju. Prilaziš mi telom.
Tvoja desna ruka oslanja se na moju levu i usne su ti tu, na razdaljini jednog okreta glavom.
Ne mrdam se. Samo dišem. Usklađeni su nam uzdasi baš kao i uvek.
Ti to ne znaš, nisi nam nikad brojao uzdahe.
Ja jesam. Uvek.
Teško mi je.
Odmičeš se.
Uskoro krećemo.
Ćutimo.
Hodamo.
Pogledala bih te, ali ti bi tad sve shvatio i zagrlio bi me, možda čak i ostao na duže,
ali to onda ne bi bio pravi odlazak.
Gledam vrhove patika dok hodam, potom prećutno sedim u suvozačevom mestu, kliziš po asfaltu 30 na sat namerno, jedva čekam da od tebe pobegnem.
Da odem i ja.
Sećam se da neće biti neprijatno ne skinuti pogled dok voziš i pričaš.
Koristim to da ti upijem lik.
Koliko ti dobro stoji kratka kosa i lepršavost, mislim.
To je valjda i poslednja misao.
Pozdravljamo se laganim zagrljajem, kao da ćemo se kasnije opet videti, nešto kao navika.
Sem što nije i što nećemo.
Niko se nije setio da stisne taj zagrljaj.
Ja valjda ne želim, plašim se ostaću, a ti nisi jer ti nisam rekla da odlazim.
Izlazim iz automobila, opet mi suze oči od šminke, čujem nešto neobično...
Uzdasi više nisu u paru.
Нема коментара:
Постави коментар